Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Strančarenje kao ključni problem!
Kuda ide Srbija

Strančarenje kao ključni problem!

PDF Štampa El. pošta
Momčilo Pavlović   
četvrtak, 11. septembar 2008.
Srbija nema nacionalni plan i kako stvari sada stoje, neće ga imati u dogledno vreme, imajući u vidu stanje u našem društvu, konfuziju koja vlada, sastav onoga što zovemo političkom elitom – kaže prof. dr Momičilo Pavlović , predsednik Društva istoričara Srbije i direktor Instituta za savremenu istoriju, govoreći o tome zašto naša država nema program od nacionalnog interesa i da li je u postojećim okolnostima moguće postaviti osnovne smernice svopšteg prosperiteta, bez kojeg ne može normalno da se razvija ni jedna država u svetu.

Od kada, prema vašem mišljenju, Srbija nema „ dokument” kojim se kroji budućnost nacije?

Od vremena Prvog svetskog rata nemamo program od strategijskog značaja. Ulaskom u Jugoslaviju, Pašić je, razmišljajući o srpskom ratnom cilju, nekako u nenormalnim prilikama, a verovatno i pod pritiscima, taj plan promenio u jugoslovenski. To nije učinio on sam iako se to vezuje za njega pošto je bio predsednik vlade. Dakle, kada je srpski okvir razmišljanja premešten u jugoslovenski, pa do danas, ne postoji ni nacionalni plan, niti prioriteti kojima bi se Srbija kao država pozabavila. Jedno je pitanje uređenje društva i socijalni odnosti, a drugo je državni okvir i država. Malo je ljudi koji su uopšte sposobni da razmišljaju i predviđaju budućnost srpskog naroda.

Zašto?

Ogromna većina, posebno političara, razmišljaju iz svog ugla, vrlo praktično. U obrascima političke propagande, govora, od izbora do izbora, od sadašnje do neke nove funkcije, od danas do sutra. Ne samo što nemamo nacionalni plan, nego je Srbija jedina država u Evropi koja se smanjuje. Činjenica je da smo na lošem glasu na Zapadu i na tako niskom nivou da većina političara ne želi da čuje za nas. Ma koliko grubo zvučalo, da je ovde i Sveti Petar na vlasti, ta nacionalna i državna pitanja, neće se bitno izmeniti. Razume se da bi Zapad radije razgovarao sa jednom, nego sa drugom opcijom. Ponekad im je to izgovor da kažu da su Srbi ultranacionalisti, ili ekskluzivni nacionalisti, pa eto, sve je to zbog „te” činjenice. Pomenuta politika je permanentna , traje već dve decenije. Tako smo izgubili korak sa svetom i Evropom. Nismo mi ni najbolji, ni najgori, niti smo samo mi krivi, niti se krivica može svesti na samo jednog čoveka, pa makar to bio i Slobodan Milošević. Upravo taj nedostatak vizija, predviđanja, i ono što je najbitnije, nedostatak nacionalnog konsenzusa, dovelo nas je u situaciju da smo jedino mi protiv Evrope, kako to oni osećaju, ili naš utisak, da je Evropa protiv nas.

Ističete da su za velike vizije potrebni i veliki ljudi!

Da, svakako. Za velika dela potrebne su grandiozne ličnosti. Nažalost, vreme lidera ili velikih ljudi u Srbiji, davno je završeno. Srpsko nacionalno biće, posmatrano na prostoru čitave bivše Jugoslavije, nije iznedrilo velikog državnika, velikog lidera. Kao istoričar, potpuno sam siguran, da će se to desiti, pre ili kasnije. Ali, ljudski život je toliko kratak, da u ovom trenutku to ne možemo da sagledamo.

Komentarišete da u Srbiji vlada potpuna konfuzija. 

Ovo što se sada predstavlja za intelektualnu i političku elitu u uslovima apsolutne nacionalne i političke konfuzije, proizišlo je iz postratovskiih situacija. Duboko sam ubeđen da u postojećim okolnostima ne može da se napravi konzistentan nacionalni plan. Ne može da se napravi projekat uravnoteženog regionalnog razvoja Srbije, a kamoli da se načini svesrpski plan, prema kojem bi na podjednak način tretirano pitanje Srba u Sloveniji, kao i pitanje naših sunarodnika u Makedoniji, ma koliko ih tamo živelo. Nevedite mi danas makar jedan srpski list, ili medije, ili nekakvu organizaciju koja se bavi ovim problemom! Da li je to zabranjeno, ili je odgovor u nama samima!? Smatram da ključni problem Srbije danas nije ni siromaštvo, ni razna propaganda koja je pretočena u „istinu”, nego strančarenje! Partizanstvo - zvalo se to tako pre rata.

Šta, po vašem mišljenju, osujećuje projekat od svesrpskog značaja?

To ne mora formalno da se naziva nacionalnim planom. To svojim imenom budi i neke druge asocijacije. Za evropske strukture prihvatljivi su i albanski razbojnici, zločinci, kao lideri, prihvatljivi su i slovenački inacionalisti, crnogorski separatisti, čak i muslimanski ekstremisti. Jedino su neprihvatljivi srpski komunisti, srpski nacionalisti, uopšte srpska politička elita. Izgubili smo propagandnu bitku. Jednostavno smo fiksirani kao glavni krivci i glavni remetilački faktor na Balkanu, koji je po komunističkoj formuli sve druge narode ugnjetavo i zlostavljao. U nedostatku argumentacije za činjenicu da se Albancima da nezavisnost samo na prostoru Kosova i Metohije, sa zapada uglavnom poručuju da je nezavisnost posledica onoga šta smo mi Srbi „radili” Albancima 1999. godine. Naš jedini odgovor bi trabalo da bude: „ Hajde, da vidimo zaista, šta smo mi to uradili Albanicima! Da li smo izvršili etničko čišćenje na naučni način, kako je to govorio Robin Kuk, nekadašnji ministar spoljnih poslova Velke Britanije, ili da li smo „napravili” genocid na Kosmetu , ili je to bio ratni metež sa svim mogućim posledicama i svim mogućim balkanskim varvarstvima, kako se iskazuju u ratnim sukobima sa svih strana“. Dakle, nije imanentan geocid u biću bilo kog naroda, ali je kriv onaj ko je stvorio takvo stanje u kojem su ljudi iskazivali nenormalna ponašanja. Ako jedan narod merite stepenom ekstremnih zločinačkih akcija i samo to redukujete na srpski narod, i prebacujete mu isključivu krivicu, onda u očima zapadnih zemalja mi ispadamo doista surovi zločinci.

Zadatak srpske intelektualne elite bi, dakle, trebao da bude pravi odgovor svetu na ta pitanja i to što pre ?!

Srpska elita bi morala da razjasni što se zaista dešavalo u tom ratu. Zločin je zločin ma sa koje strane bio, ludih ljudi imate svuda. Sa druge strane, u svetu je odbranjeno na stotinu doktorata, specijalističkih radova, magistarskih teza o raspadu Jugoslavije, ili o sukobima u Hrvatskoj. U Srbiji ni jedan! U Hrvatskoj su odbranjene dve doktorske teze njihovih povjesničara o „Oluji”, domoviskom ratu. U Srbiji, opet ni jedna. Kao što vidite, niko nam ne brani da to radimo. Uostalom, kao što nam nije zabranjeno da umrežimo sve naše kulturne, političke i druge organizacije svuda tamo gde žive Srbi.

Tvrdite da sa rapoloživom političkom i intelektualnom elitom nema nacionalnog plana. Kako onda, dalje?

U prošlosti nije nepoznato da čak određena istorijska situacija rađa velike lidere. Vreme i dogadjaji ih prosto izbace na istorijsku scenu. Srbija nema pravog državika. Politička scena je manje više„ liderska. Imate stranku, jednog čoveka koji se zaklanja iza raznih foruma, ali ne vidite da na tom vrhu postoji nekakva elita. Ne postoji lepeza ljudi koji mogu da se menjaju, a da se ništa ne urušava. Kada bih primetio da takva opcija postoji, onda bi ona za mene bila ozbilja. Ljidi iz okruženja stranačkih lidera pothranjuju njegovu taštinu. Oni ne nude nikakva rešenja, nego ih očekuju od partijskog vođe. Zatim, ono što on kaže oni pretaču u „rešenja” i vidite dokle nas je to dovelo!

Ističete da su duboko uvrežene ružne navike lopovluka, potazivanja, etiketiranje, nepoštovanja kod naih ljudi?  
  
Izgubljen je autoritet naših reprezentativnih i svih drugih insitucija. Refleksi samoupravljanja, javašlijski mentalitet Srba, koji nije samo orijentalno nasledje. To su još u XIX veku zapazili naši istoričari i političari. Čim su u pitanju velike slobode, odmah se pojavi velika anarhija u Srbiji. Ti refleksi nepoštovanja, kraduckanja i prevare, prisutni su u Srbiji na svakom koraku. Sem ako se neradi o privatnicima, koji čoveka pritiskaju da radi ceo dan i to za mizernu platu. Ukoliko je u pitanju društvena firma, on ne radi ništa, dobija lični dohodak i opet je nezadovoljan. Mora da se uspostavi red u slobodi!

Tu je i srpska emigracija. Zar i nju ne bi trebalo uključiti u nacionalni projekat? To praktikuju sve ozbiljne države, ili im omogućavaju povratak, pogotovo inteligenciji.

Srpska politička emigracija, nastala kao posledica Drugog svetskog rata, koja je predstavljala konglomerat različitih ideologija, vojski, političkih i duhovnih lidrea, prema istraživanju je bila najbrojnija. Ti isti ljudi, potomci u prvom kolenu, napravili su značajne političke, privredne, naučne i druge karijere širom sveta. Hrvati su, recimo, u procesu destrukcije Jugoslavije, stvaranja sopstvene nezavisne države, današnje Republike Hrvatske, na zadovoljstvo Tuđmana doveli iz sveta sunarodnike. Odmah su ih maksimalno uključili u društveno-politički život. Polovina njih je bila u Tuđmanovoj vladi. Istražite, koga je zvanična Srbija dovela iz dijaspore? Na koga se oslanjala? Onda će vam se i tu neka pitanja razjasniti!

Razgovor vodila Biljana Živković

Momčilo Pavlović je direktor Instituta za savremenu istoriju